Uvo je važan organ sposoban da registruje zvukove od jedva čujnih do veoma glasnih i da utvrdi pravac izvora zvuka sa fantastičnom preciznošću.
Pored toga što prima, procesuira i sprovodi zvuk do određenih centara u mozgu, uvo je odgovorno i za održavanje ravnoteže.
Ljudsko uvo ima 3 osnovna dela: spoljašnje, srednjeg i unutrašnje.
Spoljašnje uvo
Spoljašnje uvo sakuplja i sprovodi zvuke. Ono se sastoji od ušne školjke i kanala koji služi da pojača tonove zvuka koji pospešuju razumevanje govora. U zidovima kanala prisutne su žlezde koje omogućavaju vlažnost bubne opne – pokretljive i savitljive membrane koja vibrira prilikom dodira sa zvučnim talasima.
Srednje uvo
Srednje uvo je šupljina ispunjena vazduhom i odvojena od spoljašnjeg uva bubnom opnom. Ono sadrži 3 slušne koščice – čekić, nakovanj i uzengiju. To su najmanje kosti u ljudskom telu, toliko male da mogu stati na novčić od 1. dinara.
Koščice vibriraju i tako pretvaraju zvučne talase u mehaničku energiju. Srednje uvo je povezano putem nerava direktno sa mozgom, pa ako se javi upala srednjeg uva to može imati efekat na pojedine funkcije mozga, poput slušanja ili ravnoteže.
Srednje uvo je takođe povezano sa grlom preko Eustahijeve tube. Ona je služi za postizanje ravnoteže pritiska unutar tela i spoljašnjeg pritiska.
U slučaju kada Eustahijeva tuba ne uspeva da održi ravnotežu između atmosferskog i unutrašnjeg pritiska, može doći do vrtoglavice, neprijatnog osećaja ili bola u uvu.
Unutrašnje uvo
Unutrašnje uvo podseća na lavirint jer je sačinjeno od mnoštva cevčica, kanala i prolaza. U njemu se nalazi mali organ koji podseća na puža i naziva se kohlea (cohlea). Puž je ispunjen tečnošću i ima na hiljade trepljastih nervnih ćelija (dlačica).
One pretvaraju vibracije u električne signale koji putem slušnog nerva putuju ka mozgu. Mozak prepoznaje i tumači ove nervne impulse i ustvari tako mi čujemo.
Zanimljivo je i da mozak odredjuje na koje zvuke će obratiti pažnju i kada, pa stoga iako naše uvo konstantno prikuplja sve zvuke iz spoljašnosti, naš mozak odlučuje da većinu njih ignoriše. Praktično, mozak odvaja bitne zvuke od nebitnih.
Zbog toga je rano otkrivanje oštećenja sluha veoma važna, da bi se adekvatnim tretmanima i postigla stimulacija i razvoj moždanih centara za tumačenje slušnih sadržaja.
Ako se to ne desi i nervni putevi se ne uspostave na vreme, kasnije dovođenje zvuka do mozga pomoću različitih aparta ili kohlearnog implanta neće dati zadovoljavajuće rezultate zato što jer mozak nije na vreme razvio sposobnost da tumači zvuk na pravi način.
Veoma je važno biti upoznat kako sa gradjom tako i sa načinom prenošenja zvuka, da bismo bolje razumeli kako nedostatak ili nepravilnost nastala bilo gde od dolaska u uvo do dešifrovanja u mozgu, može negativno uticati na mogućnost adekvatne percepcije i tumačenja zvukova iz spoljašnjeg sveta.